Monolitna arhitektura PRINS-a, iako efikasna u svojim počecima, suočila se sa ozbiljnim ograničenjima kako je projekat rastao. Pre svega, potrebe korisnika za proširenjem postojećeg monolitnog sistema dovodile su do toga da sistem postaje sve kompleksniji i teži za održavanje. Godine dorađivanja i proširivanja dovele su do stvaranja manje očiglednih veza između delova sistema, koje su mogle dovesti do bočnih efekata u specifičnim slučajevima korišćenja ili prilikom neke od budućih dorada. Dalje, ovo sa sobom povlači teže održavanje, kao i rešavanje postojećih rupa u sistemu, gde je svaka intervencija potencijalno rizična i može da lančano izazove druge prepreke u nor- malnom funkcionisanju.

Dodatan problem, s obzirom da se sistem koristi svakodnevno od strane velikog broja korisnika, bio je nedostatak mogućnosti skaliranja delova sistema koji su najviše opterećeni, što povlači i slabiju dostupnost i otpornost na greške. Osim toga, uobičajen problem kod monolitnih arhitektura je i taj što problem u jednom delu sistema može da izazove nedostupnost kompletnog informacionog sistema. Ovo je klijentu predstavljalo veliki problem, jer radi se o informacionom sistemu od državnog značaja koji mora da bude dostupan i stabilan 24 časa dnevno. Takođe, s obzirom da se radi o bazi pravnih akata cele Republike Srbije, bilo je neophodno i da svi podaci budu ažurni i brzo dostupni u svakom trenutku.

Prelazak na mikroservise i cloud native tehnologije ponudio je odgovore na sve probleme klijenta, pa je samim tim postao logičan korak u cilju prevazilaženja izazova sa kojima se sistem suočavao sve češće.

Migracija na mikroservisnu arhitekturu

Proces prelaska sa monolitne na mikroservisnu arhitekturu značio je, pre svega, raščlanjivanje sistema na posebne, manje logičke celine, koje su samostalne i međusobno slabo spregnute. U novoj postavci sistema svaka od komponenata ima jasno definisana zaduženja i svaka komponenta vodi računa o podacima

iz svog domena. Ukoliko logika sistema zahteva komunikaciju između različitih komponenata, mikroservisna arhitektura to omogućava korišćenjem dodatnih tehnologija, i to bez narušavanja samostalnosti pojedinačnih celina sistema.

Samim tim što je sistem razdvojen na manje celine, svako sledeće proširenje sistema je efikasnije i značajno smanjuje šanse za izazivanje bočnih efekata. Pored toga, ovo znači i da je održavanje sistema značajno olakšano i zahteva manji utrošak vremena. Dodatna pogodnost je ta što je uz mikroservisnu arhitekturu u kombinaciji sa cloud native tehnologijama, kao što su CI/CD procesi, moguće izolovati i rešavati probleme u pojedinačnim servisima, bez uticaja na ceo sistem. Uz pomoć CI/CD procesa dostavljanje nove verzije sistema, bilo da je reč o manjoj doradi ili o proširenju koje uključuje potpuno novu komponentu, neprimetno je za krajnjeg korisnika i ne ometa njegov rad. Time je ispunjen zahtev da sistem bude uvek dostupan.