INTERVJU – DEJAN MILOJČIĆ, HP LABS

Upornost se uvek isplati

U proteklih nekoliko decenija veliki broj mladih stručnjaka ostvario se profesionalno van Srbije, ali retko je ko među njima postigao takav uspeh kao Dejan Milojičić. Put od perspektivnog mladog inženjera u Institutu „Mihajlo Pupin“ do vodećeg stručnjaka u HP-ovoj istraživačkoj laboratoriji i predsednika udruženja IEEE bio je dug i naporan, ali je još jedan od dokaza da se upornost i vredan rad uvek isplate.

B&IT: Prešli ste dug put od mladog inženjera elektrotehnike, koji je karijeru započeo u Institutu „Mihajlo Pupin“, do jednog od vodećih stručnjaka i istraživača u HP Labs‑u. Možete li nam opisati kako je izgledao taj put i koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susreli?

Dejan Milojčić: Pre svega, moram da naglasim da je Institut „Mihajlo Pupin“ veoma značajan za moj profesionalni razvoj, kao inženjera i kao istraživača. Tu sam mnogo naučio od kolega, ali još više zahvaljujući kvalitetnoj atmosferi i izuzetno ambicioznim ciljevima koji su pred nas postavljani. Iskustva stečena tada primenjujem i danas, a odatle potiče i moje uverenje da je skoro sve moguće postići predanim radom. Pored mojih bake Milke i dede Dušana, koji su me odgajili, ova institucija je imala najznačajniju ulogu u mom razvoju.

Još od ranih dana želeo sam da odem u Ameriku, ali ispostavilo se da je za to bilo prerano. Studiranje u Beogradu značilo mi je mnogo više od pohađanja nekog od prosečnih fakulteta u Americi, koje sam tada mogao da priuštim, a i osećao sam se mnogo bolje u centru Beograda nego na usamljenom ranču mog pokojnog dede u Teksasu. Nakon završenog fakulteta, upisao sam magistarske studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i zaposlio se u „Pupinu“. Tokom tih pet godina provedenih u Institutu još dva puta sam odlazio u Ameriku, između ostalog i da radim na adaptaciji UNIX operativnog sistema za hardver proizveden u „Pupinu“, sa tada novim 80386 procesorom, ali smatrao sam da još uvek nije bilo pravo vreme za moj definitivni odlazak. Ipak, brzo sam shvatio da doktorska teza koju sam prijavio po završetku magistarskih studija ne može da se napiše pre ili nakon radnog vremena u „Pupinu“, već da je za to neophodna potpuna posvećenost.

Sa stipendijom dobijenom od vlade Nemačke, obratio sam se profesorima na mnogim fakultetima u toj zemlji, od kojih mi je njih desetak odgovorilo, a jedan profesor me je čak pozvao da ih obiđem pre nego što se odlučim gde ću provesti tih godinu dana. Treba imati u vidu da se sva ova korespondencija odvijala putem pisama, jer je e‑mail tek počinjao da se koristi u Srbiji. Cilj mi je bio da u Nemačkoj uradim praktični deo doktorata već prihvaćenog na ETF‑u, ali pošto se rat u Jugoslaviji zahuktavao, profesor je predložio da umesto u Beogradu doktoriram na univerzitetu u Kajzerslauternu. Bio je impresioniran mojom predanošću, pošto sam radio svakog dana od pet ujutru do pet uveče.

Moja teza bavila se balansiranjem opterećenja na modernom mikrojezgru, koje se zvalo Mach. Ono se izvršavalo na distribuiranim sistemima, a deo mog rada bila je i migracija taskova, prilično zahtevna operacija koja je otkrivala dosta problema u Mach jezgru, od kojih sam neke sam popravljao, a neke prijavljivao kolegama po svetu, pa su me ubrzo zahvaljujući tome mnogi prepoznavali. Tokom studija objavio sam tri rada u inostranstvu i čak uspeo da objavim tezu kao knjigu u Nemačkoj; kasnije se ispostavilo da je ta knjiga bila presudna za dobijanje Zelene karte za SAD. Kada sam 1994. završio studije, želeo sam da se zaposlim u OSF institutu. Tako sam narednih pet godina proveo u njihovom odeljenju u Kembridžu, u američkoj saveznoj državi Masačusets, nastavljajući istraživanje na Mach mikrojezgru, ali i na drugim projektima. Kada su krajem 1998. počeli da otpuštaju ljude, dobio sam ponude od nekoliko kompanija. Posle puno razmišljanja, odabrao sam HP Labs, gde sam i danas.

B&IT: Danas ste angažovani na brojnim istraživačkim projektima, među kojima značajno mesto zauzima razvoj novih računarskih arhitektura u HP Labs‑u. Možete li nam objasniti čime se bavi ovaj projekat, u kojoj je trenutno fazi i šta očekujete od njega u narednom periodu?

Dejan Milojčić: U HP‑u se odavno istražuje nekoliko tehnologija veoma značajnih za računarstvo. Prva je takozvana perzistentna memorija, bazirana na novom elementu – memristoru. Ovaj element je četvrta važna komponenta, pored otpornika, kondenzatora i kalema. Pronašao ga je profesor Leon Čua sa Berkli univerziteta. Stenliju Vilijamsu iz HP Labs‑a bilo je potrebno više od deset godina da implementira memristor, čija je interesantna karakteristika da može da pamti prethodno stanje (poput kondenzatora) kada se kroz njega propusti struja. U odnosu na postojeće tehnologije memorija, memristor koristi daleko manje energije za rad, jer nije neophodno da se osvežava energija koja služi da se zapamti sadržaj memorije, a i mnogo gušće se pakuje, pa će omogućiti računare sa daleko više memorije. Ono čime se ja bavim jeste način na koji nova memorija utiče na nove operativne sisteme u pogledu datoteka, performansi, pouzdanosti i mnogih drugih karakteristika. Sigurno je da će se sistemski softver potpuno promeniti zbog novih tipova memorija koje mi ovde istražujemo.

Druga tehnologija kojom se bavimo je fotonska komunikacija, koja će uticati na razvoj daleko većih računara sa komunikacijama visokih performansi, što će omogućiti razvoj sasvim novih aplikacija i primenu računarstva u novim oblastima. Treća oblast su multicore i računari koji imaju različite procesore na jednom računaru, koji imaju potpuno nove zahteve za operativne sisteme i takođe podržavaju sasvim nove primene. Moja predviđanja su da će ove inovacije dramatično promeniti računarstvo i omogućiti sasvim nove primene, o kojima se danas i ne sluti. Ja se nadam da će HP uspeti da značajno doprinese tom procesu, ali napredak se ne može zaustaviti i HP ili neka druga kompanija će pre ili kasnije uspeti da donese ove inovacije na tržište računara.

Na primer, mi smo počeli da se bavimo cloud computing‑om još pre šest‑sedam godina, kada sam ja bio generalni menadžer razvojnog projekta Open Cirrus. Mogu reći da smo tada bili ispred ostalih, jer smo pokušavali da postignemo ono što danas pokušava OpenStack, nudeći Infrastructure‑as‑a‑Service (IaaS) uslugu. Imali smo sisteme u 16 zemalja širom sveta, na najpoznatijim univerzitetima i u kompanijama. Uspeo sam da održim sedam konferencija na kojima su prezentovani radovi, ali nismo postigli mnogo više od toga. Mnogi smatraju da smo uticali na razvoj cloud computing‑a, ali ja nisam sasvim zadovoljan – očigledno je da ponekad nije dobro biti ispred svog vremena.

B&IT: Cloud computing je tehnologija koja izaziva revolucionarne promene u svetu, pa je čak i američki predsednik pre nekoliko godina pokrenuo stratešku inicijativu „Obama’s Cloud Initiative“. U međuvremenu, u Srbiji se informacioni sistemi i dalje grade na tradicionalan način. Šta bi bila Vaša preporuka javnom i privatnom sektoru u vezi sa upotrebom ove tehnologije?

Dejan Milojčić: Odluka o tome da li će se koristiti cloud ili graditi sopstveni računski centri je prevashodno poslovna, a potom i državna odluka. Ako su nekome potrebni računari na dug period – onda je bolje kupiti ih, a ako su potrebni na kraće vreme – onda je cloud bolje rešenje. To je situacija slična donošenju odluke o kupovini automobila: ako nećete intenzivno koristiti automobil, možda je bolje da ga iznajmljujete ili da koristite taksi. Na primer, praktično sve startup kompanije u Silicijumskoj dolini koriste cloud, jer im je sudbina nepredvidiva i kratka. Mali broj njih uspe, pa im se ne isplati da kupuju računarske kapacitete, ali ako kompanija planira rad na duže staze – onda je za njih bolje da kupe hardver.

Naravno, unutar svake organizacije je pogodno koristiti prednosti koje donose cloud interfejsi, jer oni optimizuju korišćenje računarskih resursa. Odgovor na pitanje „cloud ili ne?“ takođe zavisi i od aplikacija koje će se izvršavati, od kojih su neke pogodne za cloud, a neke ne. Dakle, nemoguće je dati generalnu preporuku bez adekvatne analize potreba, koja je neophodna kako bi se utvrdilo koje rešenje na najbolji način odgovara zahtevima poslovanja.

B&IT: U IT u Srbiji ulaže se više od milijardu dolara godišnje, nažalost bez detaljne analize poslovnih potreba i dizajna rešenja. Šta mislite da je potrebno da se uradi da bi se i u Srbiji ta sredstva koristila na efikasan način, na dobrobit građana i privrede?

Dejan Milojčić: Nisam siguran da imam čarobni odgovor na ovo izvrsno pitanje, ali pokušao bih da odgovorim kroz jednu paralelu. Kada sam odlazio u Nemačku, imao sam određenu predstavu o nemačkoj marljivosti. I zaista, oni jesu bili vredni, ali ne kao ja i mnoge moje kolege iz Srbije. Imajući to u vidu, nije baš najjasnije zašto su naši ljudi izuzetno poštovani kao najvredniji radnici u Nemačkoj i celom svetu, ali ne i kod nas. Pretpostavljam da je u pitanju sistem nadzora, na koji se u Nemačkoj dosta polaže, jer i oni umeju da zabušavaju ako ne postoji jasna i stroga kontrola. S druge strane, Amerika je drugačija – tamo je sve podređeno biznisu i zaradi, pa nema neke posebne potrebe za kontrolom. Srbija je još uvek različita i od jedne i od druge zemlje, a možemo da naučimo dosta od njih – mi se ne razlikujemo po ljudskim kapacitetima, koji su veliki, već po kontroli i vrsti motivacije.

B&IT: Jedna od oblasti kojom se bavite je HPC – high performance computing i njegova primena u cloud computing‑u. Da li se ovakav način isporuke HPC resursa može danas široko primenjivati i da li postoje neka ograničenja? Mislite li da postoji način da se neki od postojećih, skupo plaćenih HPC kapaciteta u Srbiji iskoriste na bolji način, s obzirom da njihov trenutni stepen iskorišćenja ne prelazi 20%?

Dejan Milojčić: Cloud se već koristi za HPC, ali ne kao dominantno rešenje, zbog određenih ograničenja. Ona se odnose prvenstveno na mogućnosti virtuelizacije, a zatim i na mrežni pristup, pa se zbog toga cloud koristi samo za testiranje i za male aplikacije. Znam da HPC sistemi u svetu imaju visok stepen iskorišćenosti, jer su dizajnirani za batch obradu, pa je veoma lako postići visok nivo efikasnosti ovih računara, za razliku od tradicionalnih računarskih sistema, naročito u kompanijama, gde je iskorišćenost resursa zapravo veoma mala. Pristup kroz cloud servise može biti rešenje, ali samo u ograničenom broju slučajeva, zbog limita koje sam već pomenuo.

B&IT: Često dolazite u Srbiju i pretpostavljamo da dobro poznajete prilike i upotrebu informacionih tehnologija. Šta mislite da je potrebno uraditi kako bi se informatička industrija u Srbiji ubrzala i postala jedna od osnova ekonomskog razvoja?

Dejan Milojčić: Smatram da je potreban dogovor dominantnih učesnika u Srbiji oko toga na koje bi sve načine mogla da se unapredi situacija, tako da bude bolje za sve nas i za Srbiju u celini. Potreban je dogovor oko rešenja koja bi mogla da donesu zaradu svima i oko pravila kako da se ti dobici iskoriste za dalja unapređenja. Ja lično bih identifikovao aplikacije od najvećeg značaja za Srbiju i pokušao da utvrdim kako mogu da se unaprede. Zatim bih pokušao da organizujem saradnju sa Evropom, Amerikom i Azijom oko projekata od obostrane koristi, izabrao mali broj projekata koji imaju najveću šansu za uspeh i uložio sve napore da ovi projekti postignu uspeh. Znam da ovo zvuči suviše generalizovano, ali kroz ovakav pristup, korak po korak, dobili bi se odgovori na svako pitanje i svaku dilemu, a ono što bi bilo odlučujuće za bilo kakav uspeh je da svako ostvari neku korist.

B&IT: Tokom proteklih godina bili ste na visokim pozicijama u organizaciji IEEE. Kakav je osećaj biti predsednik jednog takvog svetskog udruženja, koje ima veliki uticaj na razvoj elektrotehnike i u kojem je naš Nikola Tesla dao veliki doprinos?

Dejan Milojčić: Ove godine sam predsednik IEEE grupe za računarsku nauku i mogu da kažem da tim povodom osećam samo izuzetnu obavezu da pomognem i unapredim ovo udruženje. Pored ove odgovornosti, ja i dalje imam svoje radno mesto u HP laboratoriji, gde se očekuje da stalno doprinosim istraživačkim rezultatima. Ipak, i pored toga, uspevam da doprinesem i naporima udruženja, pa sam tako upravo bio na dve uzastopne konferencije, na kojima sam učestvovao na panel‑diskusijama, držao predavanja i razgovarao sa stručnjacima iz svih delova sveta. Jasno je da angažovanje u ovakvoj organizaciji predstavlja veliku čast, ali i mnogo rada, odricanja i pametnog planiranja.

B&IT: I pored mnoštva obaveza na međunarodnom planu, uspevate da dođete i do Srbije i održite predavanja domaćim akademcima. Kako ocenjujete njihove trenutne potencijale i poziciju na globalnom tržištu rada?

Dejan Milojčić: Nikada nisam gajio sumnje u kvalitet naših ljudi i naših organizacija, i tu se ništa nije promenilo tokom vremena, bilo ono dobro ili loše. Naši ljudi su najuspešniji kada je najteže i ništa ih ne može zaustaviti. To što sam ja radio od pet ujutro do pet uveče u Nemačkoj bi najverovatnije uradio svaki drugi naš istraživač. Kada pogledam unazad, sav dodatni trud koji sam uložio uvek mi se vraćao višestruko: na primer, knjiga koja mi je omogućila da dobijem „zelenu kartu“, ili ispit iz nemačkog jezika na prvoj godini, koji mi inicijalno nije bio neophodan, ali sam ga ipak spremio i položio; da to tada nisam uradio, ne bih mogao da doktoriram.

Još jedna važna odluka koju sam doneo jeste da mi standard kojem težim ne budu kolege koje se nalaze oko mene, već vrhunski svetski stručnjaci u mojoj oblasti. Zato sam i objavljivao radove u SAD, a ispostavilo se da je to bilo od presudnog značaja tokom kasnijeg zapošljavanja. Sve se to ponavlja i do današnjeg dana – svaki objavljeni rad, patent, trud oko organizacije konferencije ili časopisa, novi projekat, savet koji sam dao kolegi ili dodatno vreme provedeno na poslu, sve je to uvek vodilo samo napred – to je i najvažnija poruka mladim ljudima i budućim stručnjacima u Srbiji.

U životu je važna i sreća i biti u pravo vreme na pravom mestu. Na mene i na moje samopouzdanje najviše su uticali moji baka i deda, koji su me odgojili i koje sam poštovao celog života. I danas nalazim motivaciju u pismima koja su mi slali, prioritetima koje su oni imali i u mene usađivali otkad sam se rodio. Svi moji najbliži uvek su isticali ulogu porodice i roditelja – i to je ono za šta mislim da još uvek održava Srbiju u poređenju sa svetom. Ono što bih na kraju, iz sopstvenog iskustva, mogao da poručim mladim ljudima, pre svega budućim kolegama koji će se baviti informacionim tehnologijama, jeste da je svako predodređen za uspeh i da je sve što je potrebno – da pokuša.

Antrfilei:

Informatičar‑fudbaler

Treniranjem fudbala počeo sam da se bavim na istočnoj obali, 1998. godine, ali sam tek dolaskom u Kaliforniju to podigao na viši nivo i dobio licence za amaterski a i za profesionalni fudbal. Treniram omladinske timove već 16 godina, najpre devojčice, a kada su moje ćerke odrasle, počeo sam da treniram dečake. Najviše timove ispod 19 godina, ali i one ispod 14 godina. Trenutno treniram jedan elitni i jedan rekreativni tim dečaka ispod 16 godina. Sa elitnim timom smo već osvojili 4 medalje na raznim turnirima i učestovali u Nacionalnom šampionatu.

Značaj za motivaciju

Fudbal me puno naučio o međuljudskim odnosima, mnogo više nego menadžerska pozicija u HP-u. Jer decu čovek može samo jednom da prevari. Ali kada ih jednom zadobijete i učvrstite pravi odnos, spremni su na dodatne napore. Svaki igrač zahteva posebnu motivaciju, a to mi je jedna od jačih strana, da motivišem igrače i da sklapam uspešne timove. To iskustvo sam preneo i na posao.


Potpisivanje ugovora sa Korean Institute of Information Sciences and Engineering


Potpisivanje ugovora sa Singapore Computer Society


U kancelariji Bill-a Hewlett-a

0 %s Comments

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Najnoviji

Novi-NetApp-proizvodi

Novi NetApp proizvodi

Da li su vam već poznati novi NetApp sistemi C-serije, sa QLC Flash tipom ...
Veštačka-inteligencija-u-našim-rukama

Veštačka inteligencija u

Broj oblasti u kojima se eksperimentiše sa različitim dostignućima veštačke ...
Azure-Active-Directory--postaje-Entra-ID

Azure Active Directory

Azure Active Directory je sada Entra ID. I premda većina korisnika ovu promenu ...
Transformacija-tehničkog-duga--pomoću-DevOps-tehnologija

Transformacija tehničkog duga

Najveću opasnost za organizacije ne predstavlja samo postojanje tehničkog duga, ...