Naslov teksta je slobodan prevod termina Design Thinking, koji u zemlji nastanka (SAD) označava kako metodologiju (skup alata) tako i sam proces (postupak) rešavanja problema. Poslednjih godina, ova ideja (sada već možemo reći metod) stiče sve više pristalica među pojedincima i organizacijama (univerziteti, preduzeća, institucije).

Možda bi se moglo pomisliti da nam još jedan u nizu „metoda“ nije potreban, ali zapravo nije teško razumeti zašto se s vremena na vreme pojavi neka nova razvojna paradigma: očigledno je da je postojeća zapala u teškoće.

Šta je to što je dugo godina važeće pristupe rešavanju problema dovelo u teškoće? S jedne strane, okruženje u kom živimo sve je složenije, procesi se ubrzavaju i pri tome neprekidno menjaju. Štaviše, ubrzava se i sam tempo promena (kako simpatično reče na TV‑u jedna intervjuisana žena: „Danas vreme kratko traje!“), svi su uvek (hteli – ne hteli) u pokretu, da i ne govorimo o tome da smo neprekidno uzajamno povezani (i kada to želimo i kada ne želimo). Ovo podjednako važi za pojedince i za preduzeća i ostale društvene tvorevine. S druge strane, oseća se nedostatak empatije u užoj i široj društvenoj zajednici, nedostatak pažnje i želje da se razumeju potrebe pojedinca (manje‑više govori se o „masi“ ili manje pežorativno o „javnosti“, „društvu“).

Osnova DT pristupa

Za uspeh sadašnjih i još više budućih rešenja, neophodno je prilikom njihovog dizajna uzeti u obzir sve navedene faktore, od kojih neke vrlo važne (empatija, holistički pristup – kao kontrast redukcionizmu) tradicionalne metode ne poznaju ili ih praktikuju krajnje rudimentarno.

Design Thinking je upravo takav, inovativan, holistički i na potrebe korisnika usredsređen pristup nalaženju rešenja problema koji nas muče, bilo kao pojedince, bilo kao socijalne grupe, preduzeća, institucije.

Ideja se razvija već više decenija, da bi se u poslednjih nekoliko godina uobličila na sledeći način:

• Fokus pri rešavanju problema je na vrednostima i potrebama ljudi. Pri tome se mora učiniti napor da se te potrebe razumeju; potrebni su uživljavanje (empatija), povratna sprega i volja da se sve to ugradi u buduća rešenja.
• Više eksperimentisanja je ključni element procesa dizajna; učesnici su aktivni činioci koji komuniciraju razmenom smislenih artefakata (tvorevina, prototipova).
• Multidisciplinarni pristup – rad sa ljudima iz različitih profesija, sa različitim iskustvima.
• Biti spreman za suočavanje sa „uvrnutim“ problemima, tragati za rešenjima radoznalo i optimistički, integrisati stvari (holistički), misleći pri tome na širi kontekst.
• Poštovati principe Design Thinking pristupa u odnosu na ciljeve i primenjene metode.

Više o ovome može se naći u izvorima, kod autoriteta kakvi su Tim Brown (IDEO.com), d.school (Stanford University) – ne propustite da ih konsultujete!

Nigel Cross razliku između tradicionalnih, preovlađujućih metoda u umetnosti, nauci, inženjerstvu i matematici u odnosu na dizajnerski postupak nalazi u tajmingu: umetnici i naučnici operišu u fizičkom svetu kakav on jeste danas (stvarno ili simbolički), dok matematičari operišu u svetu apstrakcija, koje su nezavisne od istorijskog vremena. Dizajneri, s druge strane, moraju za stvarno da uzmu zamišljenu budućnost i da opišu kako će ono što je predviđeno biti ostvareno.

Kako teče proces?

Design Thinking postupak prolazi kroz sledeće faze:

• Razumevanje problema (Understand) – steći početni uvid u problem
• Posmatranje korisnika (Observe) – posmatrati korisnike u njihovom radnom okruženju, posmatrati okruženje, prostor
• Interpretacija rezultata (Point of View) – interpretirati empirijske nalaze
• Generisanje ideja (Ideate) – brejnstorming sesije koje će generisati što je moguće veći broj ideja (proširiti prostor rešenja)
• Prototipi i eksperimentisanje (Prototype) – izgradnja prototipa koji će biti prikazan drugim učesnicima (sužavanje prostora rešenja, eksperimentalna faza)
• Test, implementacija, poboljšanja (Test) – testiranje, implementacija, poboljšanje dizajna (dalje suženje prostora rešenja)

Proces, iako se prikazuje kao linearan, u stvari je visoko iterativan – slikovito prikazano na drugoj ilustraciji. Dakle, usavršavanjem prototipova i testiranjem postupno se sužava prostor rešenja, sve dok se ne dođe do onog koje zadovoljava postavljene kriterijume uspešnosti.

Alati koji se pri tome koriste – neki od onih koji se ne nalaze u tradicionalnoj kutiji za alat i koje navodimo samo kao ilustraciju:

• “Uđite u kožu“ početnika u poslu
• Koristite video‑zapise
• Intervjui radi „uživljavanja“ u situaciju drugog subjekta
• Empatijska mapa
• Mapa puta
• Princip dizajna
• Nametanje ograničenja
• Izrada prototipa uz učešće korisnika
• Prototip “Čarobnjaka iz Oza”
• Mapa reakcija (fidbek), i mnogi drugi

Pored navedenog, HPI D‑School iz Potsdama uvodi još dve značajne komponente:

• Promenljiv (fleksibilan) radni prostor (za potrebe DT timova); pri tome se zidovi koriste za beleženje i razmenu ideja
• Multidisciplinarnost – proističe iz verovanja da inovacije nastaju kao posledica formiranja grupa koje grade sopstvenu kulturu saradnje i sposobnosti sagledavanja problema iz različitih perspektiva. Drugim rečima: Design Thinking je „lepak“ koji različite discipline spaja u jednu celinu i omogućava uspeh projekta

DT se brzo širi i prihvaćen je kao nova filozofija nalaženja rešenja u mnogim vodećim firmama, od univerziteta (Stanford, HPI) do kompanija (SAP, IKEA, GE i desetine drugih). Ovaj kratak uvod samo je najava da će ova tema biti stalno prisutna i detaljnije obrađivana u našim budućim izdanjima.

Miroslav Kržić