VMware vCloud Air Network (vCAN) program predstavlja kamen-temeljac cloud inicijative kompanije VMware, jer je u pitanju program dizajniran tako da omogućava iznajmljivanje licenci za VMware proizvode na mesečnom nivou, po principu
„pay-as-you-go“ i „pay-as-you-grow“.

VMware vCAN program je idealno rešenje, kako za sadašnje tako i za nove VMware partnere koji nude odredjene servise, kao što su Infrastruktura kao servis (IaaS), cloud servisi, Application servisi (ASPs), Internet servisi (ISPs) i Platforma kao servis (PaaS). Pored benefita koje VMware vCAN donosi partnerima, prednosti ovog programa svakako su namenjene i krajnjim korisnicima.

Ovakav program iznajmljivanja licenci, po principu „pay-as-you-go“ i „pay-as-you-grow“, omogućava korisnicima velike uštede, jer ne zahteva početne investicije, odnosno inicijalno ulaganje, a garantuje lako širenje u odnosu na rast kompanije, s obzirom da je korisniku ostavljena mogućnost da odlučuje o dodavanju, oduzimanju ili otkazivanju korišćenja VMware proizvoda, na mesečnom nivou. Takodje, ova vrsta programa podrazumeva da je korisnicima uvek na raspolaganju najnovija verzija Vmware proizvoda, omogućava brz pristup najnovijim funkcionalnostima, globalnu podršku i profesionalan servis.

Korišćenje VMware proizvoda kroz VMware vCAN program ne podrazumeva obavezu korisnika da se odrekne licenci kupljenih na klasičan način, već je dozvoljeno kombinovanje u okviru istog data-centra.

Za razliku od tradicionalnog načina kupovine VMware licenci, gde je svaki korisnik u obavezi da uz kupljene licence kupi i odredjeni period i nivo podrške za iste, kod VMware vCAN programa podrška po principu 24×7 (Production Support nivo) uključena je u cenu licenci i korisnik je ima na raspolaganju za sve vreme iznajmljivanja.

Sistem licenciranja

Jedna od najvažnijih razlika izmedju klasične kupovine VMware proizvoda i iznajmljivanja kroz VMware vCAN pro- gram ogleda se u načinu licenciranja.

Tako se, na primer, najzastupljeniji VMware proizvod – vSphere ne licencira po CPU hosta, već po memoriji dodeljenoj virtuelnoj mašini. Ukoliko je za virtuelnu mašinu podešena rezervacija memorije, koja je veća od polovine dodeljene memorije, tarifiraće se rezervisana memorija; ukoliko za virtuelnu mašinu nije podešena rezervacija memorije ili je ista manja od polovine dodeljene memorije, tarifiraće se polovina dodeljene memorije.

Ono što je takodje specifično je to da kroz VMware vCAN nisu obuhvaćene sve tradicionalne edicije licenci (npr. vSphere Standard), a vSphere ne postoji kao samostalni VMware proizvod, već ga je moguće iznajmiti samo u okviru bandle-a (tabela).

Za razliku od bandle-ova prikazanih u tabeli, drugi VMware proizvodi licenciraju se po različitim parametrima. Tako se npr. VMware Horizon licencira po konkurentnoj konekciji. VMware Site Recovery manager (SRm) se licencira po zaštićenoj virtuelnoj mašini, s tim da je u slučaju ovog VMware proizvoda licenca neophodna samo na aktivnoj lokaciji, ne i na lokaciji za oporavak od incidenta.

COMING – vCAN program provajder

Koristeći proverenu VMware tehnologiju, koja je u korisničkim data-centrima već u upotrebi, COMING kao VMware vCAN provajder može doprineti rastu poslovanja korisnika tako što će im pružiti pouzdane i fleksibilne usluge u cloud-u.

Kao dugogodišnji partner kompanije VMware, COMING vam može pomoći da napravite pravu kombinaciju licenci koje već posedujete u svom data-centru i licenci dostupnih preko vCan programa. Takodje, ukoliko nemate sopstveni data-centar, možemo vam pomoći pri izboru licenci iz cloud-a koje će najviše doprineti vašem poslovanju. Za sve informacije stojimo vam na raspolaganju: prodaja@coming.rs.

Marina Đukić i Marija Glođović

The post EKONOMIČNA VMWARE INFRASTRUKTURA appeared first on Business&IT.

Sa usponom digitalnih tehnologija dolazi do promene dinamike tržišta, ponajviše zahvaljujući jednostavnom pristupu informacijama i olakšanom širenju ideja na globalnom nivou. Konstantna fluktuacija verovatno je jedna od najbitnijih karakteristika današnjeg tržišta, pa tako u oblasti modernog poslovanja fleksibilnost, odnosno osetljivost i brza reakcija na promene sve više dobijaju na značaju. Uticaj globalne cirkulacije informacija na stalne i ubrzane promene verovatno je najvidljiviji upravo u IT industriji, čija je povratna sprega sa tržišnim tendencijama više nego očigledna.

Neke nove paradigme

U okvirima IT-ja, razvoj softvera poslednjih decenija beleži verovatno najviše inovacija, kao oblast u kojoj je kreativnost, kao najbitniji faktor, ponajviše podstaknuta razmenom ideja. Sa sve većim okretanjem cloud-u napuštaju se ustaljene konvencije i kreiraju novi razvojni pravci. Baš kao što je pojava virtuelizacije narušila postojeće konvencije dedikovanog hardvera u IT-ju, tako i novi trendovi narušavaju postojeće konvencije u sferi razvoja softvera, kao što je uvođenje agilnog pristupa, kratkih razvojnih ciklusa, mikroservisa, pa i distribuiranog pristupa razvoju.

Pristup razvoju aplikacija kakav se do sada sretao u praksi opisuje se kao monolitan i najčešće se sastoji iz razvoja tri glavne komponente: klijentske, serverske strane aplikacije i baze podataka. Serverska strana sadrži kompletnu logiku aplikacije, prima i obradjuje zahteve komunicirajući sa bazom podataka i vraća rezultate klijentskoj strani. Aplikacija ovakve arhitekture skalira se dodavanjem identičnih serverskih komponenti, čije ravnomerno opterećenje kooridiniše load – balanser. Na ovaj način implementirano je dosta uspešnih aplikacija, koje su dale dobre rezultate. međutim, čak i najmanja promena u logici aplikacije zahteva promenu celokupne serverske strane i njeno ponovno puštanje u produkciju. Dodatno, ukoliko nam nije potrebno skaliranje celokupne strukture, već samo dela koji može obavljati jedan servis, završavamo sa resursima nepotrebno okupiranim glomaznim, većinu vremena nepotrebnim komponentama aplikacije.

Kao alternativa ovom monolitnom pristupu pojavljuje se mikroservisna arhitektura. Ovaj pristup podrazumeva razbijanje arhitekture aplikacije na više sitnijih nezavisnih servisa, koji medjusobno komuniciraju najčešće preko API-ja ili RPC-a. Ovakvim razdvajanjem, mikroservisi omogućavaju nezavisnost od same implementacije tih pojedinač- nih servisa, tj. daju mogućnost da različiti timovi razvijaju servise u različitim programskim jezicima.

Iako se može reći da je pojam mikroservisa samo još jedan od pojmova kojima je oblast razvoja softvera pretrpana, ovaj arhitekturalni pristup u direktnoj je vezi sa tehnologijom kontejnera. Uz pomoć kontejnera omogućeno nam je da mikroservise, kao posebne gradivne jedinice aplikacije, zapakujemo sa potrebnom konfiguracijom i izvršnim okruženjem, pa tako zapakovanu „selimo“, a da to ne utiče na njeno ispravno funkcionisanje.

Može se reći da kontejneri predstavljaju sledeći korak u pristupu virtuelizaciji infrastrukture, pružajući virtuelizovanu sredinu na nivou operativnog sistema, omogućavajući izvršavanje procesa sa zasebnim mrežnim i memorijskim resursima, uz korišćenje zajedničkog kernela operativnog sistema. Kao lider u ovoj oblasti, Docker sa svojom jednostavnošću i širokim spektrom alata predstavlja najbolji izbor za uvodjenje tehnologije kontejnera, pa sve više dobija na popularnosti.

Rast popularnosti kontejner tehnologija moguće je zapaziti posmatrajući politike velikih kompanija. Nakon upliva sa Windows kontejnerima, Microsoft ove godine uvodi podršku za Linux kontejnere korišćenjem HyperV izolacije kontejnera, dok je početkom avgusta sa objavom SQL Server 2017 RC2 došla i po- drška kontejnerima, koja podrazumeva povlačenje i izvršavanje slika SQL servera. Vmware, sa druge strane, sa Photon i vSphere Integrated Containers (VIC) platformama daje dvostruku podršku za ovu sve popularniju tehnologiju. Dok je projekat Photon sa zamenom tradicionalnog ESXi hipervizora značajno laganijim tzv. „mikrovizorom“ verovatno malo radikalnije rešenje, sa VIC platformom omogućava se paralelno korišćenje kontejnera zajedno sa postojećim virtuelnim mašinama unutar vSphere okruženja.

Devs, Ops ili DevOps i vSphere Integrated Containers

Sa povećanjem broja aplikacija „rođenih u oblaku“ ukazala se potreba za promenama u samom pristupu razvoju aplikacija, ali i u strukturama razvojnih timova. Još je mel Conway, sada već davne 1967, u jednom svom radu napisao: „Organizacije čiji je posao projektovanje sistema ’prirodno’ su ograničene na to da kreiraju sistem čija će struktura reflektovati komunikacionu strukturu same organizacije.“

Ova rečenica zadržala se u IT žargonu pod nazivom Konvejev zakon. I zaista, ako bi sagledali strukturu i politike pojedinih kompanija, podelu po razvojnim timovima, uvideli bismo vezu sa dizajnom njihovih proizvoda. Kompanije starijeg kova, sa tradicionalnom podelom timova, najčešće su kompanije koje koriste davno standardizovane alate za razvoj, ne oprobavaju se u novim tehnologijama, a produkti njihovog rada su aplikacije monolitne arhitekture, kod kojih nedovoljna skalabilnost isplivava kao mana u cloud okruženjima. Sa druge strane, kompanije čiji su zaposleni sa dobrodošlicom dočekali nove ideje i direktno ih primenili unutar svojih kompanijskih struktura beleže konstantan progres, okrećući se, izmedju ostalog, ka agilnom razvoju i mikroservisnoj arhitekturi.

Kada spominjemo agilnost, u novoj terminologiji u bliskoj vezi je termin DevOps. Ovaj termin raširio se kao pokret i podrazumeva spajanje timova programera (Devs), koji su se do sada bavili samo aplikativnim delom, sa timom operacionih inženjera, koji podrazumeva sistemske i mrežne inženjere, čija je oblast rada do sada obuhvatala isključivo bavljenje infrastrukturom na kojoj leži aplikacija (Ops). Na ovaj način nastaju krosfunkcionalni timovi čiji članovi intenzivnije saradjuju.

Ovaj trend se uklapa u rešenje koje je razvio Vmware, VIC. Kretanjem ka agilnijem razvoju, VIC platforma predstavlja dobru polaznu tačku, omogućavajući administratorima naviknutim na vSphere okruženje kreiranje i upravljanje kontejnerima na intuitivan način, preko već poznatog vSphere klijentskog interfejsa. Ovo rešenje podrazumeva realizaciju kontejnera kao izolovane virtuelne mašine, čime su korisnici unutar te virtuelne mašine zaštićeni od eventualnog kompromitovanja susednih kontejnera. Osnovna komponenta ovog rešenja, VIC engine, suštinski je Docker engine za vSphere okruženje i omogućava upravljanje vSphere infrastrukturom kroz Docker klijent, pa tako npr. komandom docker network ls dobijamo zapravo pregled vSphere mreže, sa docker volume create kreiramo vSphere disk na datastoru, a sa docker run dobijamo novu virtuelnu mašinu.

VIC uvodi registar Harbor, koji predstavlja unapredjenje funkcionalnosti projekta otvorenog koda Docker Distribution, tako da sa kontrolom pristupa kroz npr. LDAP integraciju i auditingom više odgovara korporativnim okruženjima. Harbor koncept podrazumeva organizaciju repozitorijuma po projektima, a uvodjenjem ove komponente u VIC okruženje, izmedju ostalog, ubrzava se i transfer slika. Pokretanje i upravljanje kontejnerima obavlja se kroz VIC portal, komponentu koja nosi ime Admiral.

VIC donosi izmene u ustaljenu praksu, pa sada developer, kada traži docker, umesto virtuelne mašine (ili fizičkog servera) dobija IP adresu i port za pristup Docker API-ju. U pozadini, vSphere administrator dedikovao je mrežne, procesorske resurse, datastorove na klasteru za svog kolegu. Sada Dev ne mora da brine o izolaciji, bekapu, patchovanju operativnog sistema, a sa strane infrastrukture moguće je nadgledanje i vmotion kontejnera, kao i svake druge virtuelne mašine od strane Ops-a. Na ovaj način omogućeno je postepeno inkorporiranje DevOps principa, zajedno sa mikroservisnom arhitekturom, u meri i tempom koji odgovaraju kompaniji i njenim zaposlenima.

Nevena Krunić

The post NOVI RAZVOJNI PRAVCI appeared first on Business&IT.