U eri dominacije usluga važno je znati da će nivo isporuke usluga u potpunosti odgovarati potrebama poslovanja. SLA je ugovor koji garantuje zadovoljenje ovih potreba

SLA je ugovor o nivou pružanja podrške za uslugu ili – u originalu – Service Level Agreement. Ovaj dokument je pisano svedočanstvo o detaljima dogovora između naručioca i isporučioca usluge o nivou pružanja podrške za usluge i on prati glavni ugovor o saradnji. Razlika između ova dva ugovora je u tome što se glavni ugovor odnosi na prava i obaveze navedenih ugovornih strana, kao i na nivo usluge koji je potrebno isporučiti, dok se SLA odnosi na pojedinosti pružanja podrške pri isporučenju usluge.

Izgled i sadržaj SLA zavisi od vrste usluga. Kod IT usluga može se reći da se ugovorom o nivou kvaliteta isporučenja usluge definišu vreme između dva uzastopna zastoja, vreme potrebno za popravku sistema, vreme potrebno za njegovo vraćanje u produkciju i sl. Pre svega, odnosi se na nekakvu podršku pri održavanju i korišćenju infrastrukture. Kada se radi o IT uslugama, nivo isporučenja usluga zavisi od potreba korisnika. Ukoliko poslovanje korisnika ne trpi zastoje ili ima nisku tolerantnost na njih, onda će za isporučioca usluge uslovi navedeni u SLA biti stroži, a usluga skuplja za naručioca. Naručioci usluga proračunavaju isplativost usluge koju naručuju na osnovu štete koja može da zadesi poslovanje, ukoliko usluga nije na nivou na kojem je to uz pomoć SLA definisano. Ozbiljne kompanije shvataju značaj pouzdanosti usluge i putem SLA osiguravaju da će nivo pružanja podrške za uslugu koja im je isporučena biti u skladu s njihovim realnim potrebama.

S druge strane, isporučilac usluga može da kreira cenu usluge u zavisnosti od angažovanja svojih resursa za njeno isporučenje. Ako se radi, na primer, o dva klijenta koji žele DR u cloud‑u, oba će dobiti DR u računarskom oblaku; međutim, klijent koji zbog prirode svog poslovanja zahteva da DR svih poslovnih podataka bude završen u kraćem roku (zahteva kraći Recovery Time Objectiv – RTO) od proglašenja katastrofe, angažovaće više resursa isporučioca usluge kako bi to bilo moguće. Često se dešava da isporučioci kreiraju pakete usluga na osnovu nivoa njihovog isporučenja.

Tipovi SLA

Postoje dve grupe SLA. U prvu grupu spadaju ugovori o nivou pružanja podrške orijentisani na korisnike, što su ugovori definisani za korisnike sa istim potrebama. Razlika među ovakvim korisnicima nastaje zbog toga što, bez obzira što ih spaja ista potreba, neće svakome odgovarati isti nivo podrške za zadovoljenje te potrebe. Navedeni primer sa DR‑om u računarskom oblaku je primer SLA iz ove grupe.

U drugu grupu SLA spadaju ugovori orijentisani na uslugu. Odnose se na uslugu ili delove usluge koja je po prirodi takva da se naplaćuje isto svakom korisniku, tj. procenjuje se da je, bez obzira na druge faktore, angažovanje isporučioca usluge približno isto kod bilo kog korisnika. Primer za takvu uslugu je mesečno iznajmljivanje rada na X računara s licenciranim operativnim sistemom u računarskom oblaku.

Posmatrano iz ugla naručioca usluge ili iz ugla isporučioca iste, ugovor o nivou podrške za pružanje usluge je jedna vrsta garancije da će usluga biti isporučena u skladu s realnim potrebama korisnika i u skladu s realnim angažovanjem isporučioca.

Service Lavel Agreement (SLA) je ugovor između isporučioca i korisnika usluge kojim se precizira, najčešće merljivim pokazateljima, kakvu vrstu podrške za pružanje usluge je isporučilac dužan da pruži. Korišćenje SLA kao obaveznog elementa poslovne korespondencije postaje trend u svetu i kod nas. Razlog za to je mogućnost merenja, samim tim i generisanja pravog nivoa usluge, kao i mogućnost međusobnog upoređivanja usluga.

K.Đ.

 

Savremeno poslovanje donosi sve veće količine podataka, kao i potrebu za sve nižim operativnim troškovima – čuvanje podataka u oblaku je pravo rešenje

Moderno poslovanje je brzo i fleksibilno, zahteva stalne promene načina rada, obrade podataka i čuvanja dokumenata. Dok sve funkcioniše, kompanije ne pridaju značaj mogućnosti nestanka poslovnih podataka. Ali dovoljan je samo jedan kvar, računarski virus ili trenutak nepažnje i takva mogućnost prerasta u stvarnost. Sama pomisao na to je strašna, a još je strašnija procena da je, na našoj teritoriji, od ukupnih troškova izgubljenog posla čak više od 70% vezano za gubitak ili neadekvatno upravljanje podacima.

To što prva web stranica, napravljena još 6. avgusta 1991. godine, više ne postoji, ili to što 80‑90% nemih filmova više nemamo zbog propadanja filmskih traka, jasno govori o tome šta neadekvatno upravljanje podacima može da učini čovečanstvu. Ukoliko kompanija izgubi svoje podatke, imaće veliki finansijski gubitak, a možda čak u potpunosti prestane sa radom. Ukoliko se ovo dogodi državnoj kompaniji ili instituciji, to može ugroziti i čitavo društvo. Zato sve ozbiljne organizacije razmatraju značaj adekvatnog upravljanja podacima.

Upravljanje podacima i njihovo čuvanje vrši se uz pomoć storidž‑sistema koji se projektuju prema vrsti podataka, kao i prema potrebnim performansama. Podaci se čuvaju na tri nivoa. Najpre je tu arhiva u kojoj se nalaze podaci koji se više ne menjaju. Zatim je tu bekap, koji obuhvata jednu ili više poslednjih kopija poslovnih podataka koji se čuvaju za slučaj da dođe do pada sistema, radi što bržeg povratka na poslednje sačuvano stanje. I na kraju, tu su podaci u upotrebi, koji se svakodnevno menjaju.

Storidž u oblaku

Cloud tehnologija omogućila je pružanje čuvanja podataka u formi usluge. To je poslovni model u kojem kompanija iznajmljuje drugoj kompaniji skladišni prostor. Ovaj model pruža mogućnost adekvatnog čuvanja podataka uz primenu modernih tehnologija. Svedoci smo da se danas sve veći broj kompanija odlučuju upravo za ovu uslugu u oblaku.

Važno pitanje koje se postavlja u kompanijama jeste kako rešiti problem stalnog nedostatka prostora za smeštanje rastuće količine podataka. Zatim ih interesuju bezbednost i visoka dostupnost uskladištenih podataka, a sreću se sa sporim i neretko nemogućim oporavkom podataka. Problem je i skupo čuvanje arhivskih podataka zbog zakonske regulative. I naravno, što je IT sistem heterogeniji, to su administrativni troškovi veći.

Količina storidž‑prostora za čuvanje podataka u cloud‑u je pitanje dogovora. Kompanija definiše smeštajni kapacitet koji joj je potreban, a cloud usluga omogućava trenutno povećanje ili smanjenje kapaciteta. U tradicionalnom okruženju bi svaka promena kapaciteta značila značajnu investiciju u infrastrukturu.

Višestruka ušteda

Bezbednost podataka je prioritet isporučilaca IT usluga. Obezbeđuje se poslovanjem prema ISO27001 standardu, korišćenjem naprednih tehnologija, posedovanjem adekvatnih serverskih sala i stručnošću osoblja. Ono što kompanijama dodatno garantuje bezbednost svakako je lista referenci, kao i ugovor o poslovnoj tajni koji se potpisuje sa isporučiocem IT usluge u cloud‑u.

Korišćenje adekvatne infrastrukture i softverske podrške obezbeđuje i oporavak podataka sa storidža. Van računarskog oblaka postoje i troškovi za kupovinu softvera i njegovo licenciranje, kao i za obezbeđivanje uslova čuvanja infrastrukture. Storidž po modelu usluge omogućava kompanijama da dobiju uslugu u skladu sa potrebama. Poslovni podaci su sigurni, na udaljenoj lokaciji. Njima se pristupa lako i upravlja velikom brzinom, a troškove smanjuju do čak osam puta!

Savremeno poslovanje u turbulentnim ekonomskim uslovima zahteva uštede na mnogim poljima. Jedno od njih su i informacione tehnologije, gde koncept data-centar kao usluga predstavlja isplativo i veoma funkcionalno rešenje

Da bi kompanija bila uspešna, mora neprekidno da se prilagođava turbulentnom tržištu, ali i da bude ispred njega. Moderne informacione tehnologije preduslov su za ovakvo poslovanje, ali one sa sobom nose i velike troškove. Zahvaljujući virtuelizaciji i pojavi računarskog oblaka, danas je moguće višestruko smanjiti te troškove, a da pri tome performanse sistema ne budu narušene. Jedan od načina za snižavanje ovih troškova jeste iznajmljivanje data‑centra.

U Srbiji na hiljade firmi, fabrika i državnih institucija imaju sopstvene računske centre, projektovne prema maksimalnim potrebama, dok je njihova prosečna iskorišćenost niža od 10%. To znači da su investicije u kapacitete i do deset puta veće od potereba. Ideja iza data‑centra kao usluge jeste da se nepotrebne investicije izbegnu i da korisnik ove usluge plaća kapacitet koji realno koristi.

Data-centar kao cloud usluga predstavlja veliku uštedu

Da bi izgradila ili proširila sopstveni data‑centar kompanija mora da investira veliku količinu novca. Jedan data‑centar, pored svih IT komponenti, mora da ima adekvatno uređenu serversku sobu, kadrove koji vode računa o ispravnosti sistema i veoma dobro razvijen sistem za bezbednost. Pored investicionih, tu su i operativni troškovi za održavanje i električnu energiju, a ne treba zanemariti ni to da bi u periodu od tri do pet godina svu opremu trebalo obnoviti. Sve ove troškove moguće je izbeći korišćenjem data‑centra kao usluge, čime se troškovi smanjuju od dva do čak osam puta.

Ova usluga omogućava korisniku da iznajmi potrebnu procesorsku snagu, memoriju i prostor za skladištenje podataka povezivanjem na data‑centar provajdera. Da bi mogao da koristi iznajmljene kapacitete, korisnik bi trebalo da ima adekvatnu internet konekciju i pristupne uređaje, koji mogu biti sopstveni ili iznajmljeni.

Kada su u pitanju usluge u računarskom oblaku, donosioci odluka su obično skeptični povodom bezbednosti njihovih podataka. Iako su uštede koje ovakav vid poslovanja pruža višestruke, strah za bezbednost podataka i činjenica da su oni negde van njihovih prostorija razlozi su za zadržavanje na tradicionalnom načinu poslovanja.

Ono što bi trebalo naglasiti jeste da su pružaoci ovih usluga kompanije koje su specijalizovane upravo za to i da su njihovi sistemi za zaštitu podataka na najvišem nivou. Dakle, u oblaku su podaci često bezbedniji nego u sopstvenom data‑centru.

Kome je data-centar, kao cloud usluga, namenjen?

Sa porastom kompanije rastu i kapaciteti koji su joj neophodni za uspešno poslovanje. Međutim, kompanija često nema mogućnosti da proširi sopstvene kapacitete – iz fizičkih, materijalnih ili bilo kojih drugih razloga. Data‑centar kao usluga omogućava iznajmljivanje nedostajućih kapaciteta čime je kompaniji omogućeno da svoje poslovanje nastavi neometano i bez dodatnih investicionih i operativnih troškova.

Takođe, data‑centar kao usluga je i više nego pogodan za nova preduzeća, jer se tako izbegavaju početna ulaganja. S obzirom na nepredvidivo tržište, često je teško proceniti brzinu razvoja preduzeća i njegovih potreba, pa smo svedoci velikih investicija u IT koje se posle nekog vremena pokažu kao neisplative. Elastičnost infrastrukture, kao jedna od karakteristika ove usluge, pruža korisniku mogućnost vrlo jednostavnog prilagođavanja kapaciteta obimu poslovanja.

Sopstveni data‑centar nosi sa sobom velike investicione i operativne troškove, a ako uzmemo u obzir brzinu kojom se situacija na tržištu menja, ne možemo tvrditi da će se ovakva investicija isplatiti. Data‑centar u oblaku omogućava višestruke uštede, jer jedino što korisnik plaća jesu kapaciteti iskorišćeni na mesečnom nivou.

R. M.

 

Bezbednost poslovnih podataka jedan je od ključnih IT izazova, a računarski oblak je najbolji način da se na izazov odgovori uz znatno smanjene troškove.

Pored obezbeđivanja visoke raspoloživosti IT infrastrukture, jedan od prioriteta IT odeljenja u kompanijama je zaštita od gubitka podataka, do koga može doći usled ljudske greške, problema u infrastrukturi (npr. korupcija podataka na storidž‑sistemu) ili katastrofalnog događaja u data‑centru (požar, poplava i sl.). U borbi da podmire zahteve savremenog poslovanja, IT administratori se svakodnevno susreću sa sve većim brojem problema.

Sve više podataka

Povećanje broja IT servisa i količine podataka predstavlja jedan od tih problema. Količina podataka već decenijama pokazuje trend najbržeg rasta od svih elemenata koji čine informacioni sistem jedne kompanije. Kada govorimo o problemima IT administratora, nikako ne smemo zanemariti netoleranciju poslovanja na gubitak podataka. Gubitak podataka danas dovodi do direktnih gubitaka u poslovanju preduzeća i gubitka reputacije kod klijenata, a može izazvati i ozbiljne pravne posledice. Smanjeni budžeti za IT posledica su toga što menadžment stalno očekuje od IT odeljenja da s manje novca uradi više, da se ne investira u resurse koji se samo delimično koriste, da se broj zaposlenih u IT‑ju smanji ili bar zadrži na postojećem nivou, uprkos stalnom usložnjavanju IT infrastrukture, rastu broja servisa i njihovog volumena. Kao celovito rešenje za navedene probleme nameću se usluge zaštite podataka u računarskom oblaku, a koje obuhvataju četiri koraka.

Lokalni i udaljeni bekap

Prvi korak predstavlja modernizacija lokalnog bekap‑rešenja korisnika. Virtuelizacija servisa u infrastrukturi korisnika omogućava da se rezervne kopije podataka kreiraju na izuzetno efikasan i pouzdan način, koji može obezbediti konzistentnost podataka na aplikativnom nivou i njihov granularni povraćaj (npr. na nivou fajla operativnog sistema, objekta aktivnog direktorijuma, MS Exchange‑a, Sharepoint‑a itd.) i bez instalacije bekap‑agenata u operativnom sistemu.

Takođe, trake kao destinacija za bekap zamenjuju se savremenim disk‑baziranim uređajima, koji poseduju funkcionalnost replikacije sadržaja na daljinu i sposobni su da korišćenjem tehnologija deduplikacije i kompresije podataka i do dvadeset puta smanje neophodan prostor.

Zatim sledi kopiranje bekapa na udaljenu lokaciju. Podaci koji su zaštićeni lokalnim kopijama se u kriptovanom obliku kopiraju na daljinu posle sažimanja i čuvaju u računarskom oblaku. Replikacija bekapa može se realizovati na nivou softvera ili disk‑uređaja, a pored skladištenja udaljene kopije, korisnik ima mogućnost automatske verifikacije integriteta bekapa i probnog pokretanja servisa, kako bi se uverio u mogućnost njihovog stvarnog oporavka.

Replikacija i arhiviranje

Sledeći korak ovog rešenja predstavlja oporavak servisa iz bekapa kao vid oporavka od katastrofe. Udaljeni bekap se na zahtev korisnika može iskoristiti za probni (test u predviđenim intervalima ili nenajavljeno) ili stvarni oporavak kritičnih servisa. Probni oporavak je potpuno dokumentovan i može se koristiti za potrebe revizije i dokazivanja sposobnosti oporavka u slučaju katastrofe na lokaciji primarnog data‑centra. Pri tom korisnik za oporavak u oblaku ne bi trebalo plaća dodatno angažovanje resursa (bilo opreme ili ljudstva). Na primer, u slučaju kompanije Coming svi potrebni resursi uključeni su u usluge oporavka.

Dugotrajno arhiviranje podataka (dokumenata) predstavlja poslednji korak u celovitom rešenju. Korisnički podaci (digitalni sadržaji) mogu se dodatno obraditi i pretvoriti u dugotrajne arhive (elektronske pošte, tekstualnih ili multimedijalnih sadržaja), za koje su definisane politike čuvanja i koje su zaštićene od neovlašćenog pristupa i krivotvorenja.

Usluge u Coming‑ovom računarskom oblaku se od sličnih rešenja razlikuju po potpunoj prilagodljivosti korisnicima. Servisi se praktično nikada ne isporučuju u generičkom obliku, već se prilagođavaju postojećoj infrastrukturi, tehnologijama i – pre svega – stvarnim potrebama korisnika. Tako usluge zaštite podataka predstavljaju savremen i pouzdan način za ostvarivanje osnovnog preduslova uspešne disaster recovery strategije preduzeća, tzv. „3‑2‑1 pravila“ – posedovanje najmanje tri kopije podataka (primarna, bekap i kopija bekapa), smeštene na najmanje dva različita medijuma i na jednoj udaljenoj lokaciji.

slika: Replikacija bekapovanih podataka u oblak korišćenjem funkcije Backup Copy programa Veeam Backup & Replication

Primer rešenja: MSK Kikinda

Primer uspešne implementacije usluga oporavka u Coming računarskom oblaku je i kompanija MSK Kikinda. Produkciona infrastruktura MSK Kikinda je prvo modernizovana virtuelizacijom svih servisa, što je omogućilo unapređenje bekap‑infrastrukture migracijom na savremenu platformu, zasnovanu na Veeam Backup & Replication softverskom rešenju i Quantum DXi disk bekap‑uređajima.

Coming‑ova usluga oporavka u računarskom oblaku implementirana je tako da se najvažniji produkcioni servisi MSK Kikinda štite na aplikativnom nivou (aktivni direktorijum – AD replikacijom, SAP DB server – SQL replikacijom, fajl‑server – periodičnom replikacijom podataka itd.), dok se preostali servisi, za koje je prihvatljivo nešto duže vreme oporavka, štite replikacijom bekap‑podataka s lokacije primarnog data‑centra MSK Kikinda na lokaciju Coming računarskog oblaka. Na ovaj način obezbeđen je kompletan oporavak produkcionih servisa u slučaju katastrofe na lokaciji primarnog data‑centra MSK Kikinda, uz mogućnost nastavka funkcionisanja bekap‑infrastrukture i tokom rada na sekundarnoj lokaciji.

Nebojša Ilić i Miroslav Kržić

Outsourcing ili prebacivanje dela poslovnih aktivnosti u nadležnost druge kompanije koja se profesionalno bavi pružanjem ove vrste usluga, sve je popularnije u oblasti informacionih tehnologija. Ovakvo rešavanje IT potreba omogućuje privrednim subjektima da se usredsrede na svoje primarne aktivnosti, uštede značajna sredstva i poboljšaju efikasnost poslovanja

Potreba za informacionim tehnologijama u modernom poslovanju u stalnom je porastu. Dok je nekada razvijanje IT infrastrukture i servisa bilo karakteristične samo za kompanije koje su se direktno bavile informacionim tehnologijama ili su zbog tehničke prirode svoje osnovne delatnosti bile upućene na računare, danas je teško zamisliti privredni subjekat koji se u svakodnevnom radu ne oslanja na informacione tehnologije. Radne stanice i štampači, lokalno mrežno okruženje i internet konekcija prisutni su u svakoj kancelariji, a zaposleni u svakodnevnom radu koriste elektronsku poštu za poslovnu korespondenciju i office aplikacije za rad s dokumentima i podacima.

Mnogi imaju potrebu i za najrazličitijim namenskim softverom i hardverom, a veće kompanije u svakodnevnom radu koriste i razne aplikativne servere, storidž‑rešenja za čuvanje podataka, informacione sisteme, kao i složeniju mrežnu infrastrukturu za međusobno povezivanje udaljenih poslovnica. Informacione tehnologije su od vitalnog značaja za današnje poslovanje, pa se IT infrastrukturi i servisima koji na njoj počivaju pristupa s dužnom pažnjom u svakoj kompaniji koja posluje iole odgovorno, jer nedostupnost IT servisa za sobom po pravilu povlači i zaustavljanje većine poslovnih servisa.

Porast značaja informacionih tehnologija u poslovnom okruženju sa sobom je doneo brojne izazove, jer su svi privredni subjekti, čak i oni čija osnovna delatnost nema nikakve veze s tehnikom, morali da počnu da se bave njima. Umesto pojedinaca koji su „znali s kompjuterima“, u organizacionoj strukturi čak i relativno malih kompanija počela su da se pojavljuju čitava IT odeljenja i sektori, a to znači dodatno ljudstvo i dodatne troškove.

Pravo rešenje za outsourcing

Jedno od rešenja za ovu vrstu problema je tzv. outsourcing, koji podrazumeva prebacivanje dela poslovnih aktivnosti u nadležnost neke druge kompanije, koja se profesionalno bavi pružanjem te vrste usluga. Ova pojava karakteristična je za mnoge delatnosti – razvijene zemlje često koriste outsourcing kao metod smanjenja troškova, prebacujući deo svojih aktivnosti u delove sveta gde su radnici manje plaćeni; ipak, jeftina radna snaga nije nužan preduslov za uspešan outsourcing.

Glavni pokretač je potreba za pojednostavljenjem preterano divergiranih poslovnih procesa i prebacivanje aktivnosti koje nisu osnovna delatnost kompanije u nadležnost nekog drugog. Na ovaj način kompanija može da eliminiše brigu o sporednim i pomoćnim aktivnostima i usredsredi se na svoj glavni posao. Pored prebacivanja odgovornosti, istovremeno se ostvaruju i značajne materijalne uštede, jer se posao poverava profesionalcima koji imaju više znanja, iskustva i resursa da ga obavljaju efikasno i kvalitetno.

Outsourcing u IT oblasti je vrlo popularan u svetu, a uzima sve više maha i kod nas, mada to ponekad i ne primećujemo. Primera radi, nekada su veće kompanije imale sopstvene korporativne mail servise – danas se retko kome isplati da se stara o održavanju mail servera, kad Google ili neki drugi provajder može da mu pruži sve što je potrebno uz relativno malu novčanu nadoknadu.

Takođe, kompanije se sve češće opredeljuju i za poveravanje svojih podataka na čuvanje drugima. Podaci su u današnjem poslovanju dragoceni i njihovo bezbedno čuvanje je nauka za sebe, kojom ne može svako da se bavi – lakše je prepustiti profesionalcima da vaše podatke uskladište u okrilje dobro obezbeđenih data‑centara.

Ekonomično i efikasno

A da li se to isplati i provajderu? Pa, jednostavno, on je specijalizovan za tu vrstu delatnosti – ima izuzetno pouzdane klastere servera, adekvatan prostor za smeštanje opreme, koji podrazumeva klimatizaciju, neprekidno napajanje električnom energijom, fizičko obezbeđenje, brze optičke veze i stručno osoblje koje se svim tim bavi, a troškove svega toga deli na ogroman broj svojih klijenata, pa je cena usluge relativno niska. Upravo na ovom principu zasnovani su i cloud computing servisi, koji omogućuju korisnicima da posredstvom interneta koriste fizičke udaljene resurse provajdera, umesto da se oslanjaju na sopstvenu IT infrastrukturu. Provajderi servisa koriste proces virtuelizacije kako bi na svojoj infrastrukturi podigli veliki broj virtuelnih servera, čije usluge iznajmljuju korisnicima. Virtuelni serveri iskorišćavaju fizičke resurse na optimalan način, dodeljujući korisnicima tačno onoliko resursa koliko im je potrebno, čime provajder dodatno snižava svoje troškove, a time i cenu usluge.

Korisniku su potrebni samo računar skromnih performansi (tzv. thin client) i internet konekcija da bi mu na raspolaganju bili najrazličitiji servisi, za koje bi mu inače bili potrebni daleko moćniji hardver, velika procesorska snaga, skupe softverske licence itd. Zbog toga se i kompanije koje nemaju velike IT potrebe sve češće opredeljuju za IT outsourcing, opremajući svoje kancelarije samo jeftinim radnim stanicama i internet konekcijom, dok čak i „obične“ office aplikacije i servise iznajmljuju od cloud provajdera.

Možda zvuči neverovatno, ali čak i usluga štampanja se danas često poverava profesionalnim provajderima ove vrste usluge, koji korisniku obezbeđuju štampače, papir, tonere, održavaju opremu i na raspolaganju su 24/7 za podršku.

Sve više IT‑ja

Pogrešno je, međutim, smatrati da IT outsourcing predstavlja nestajanje IT‑ja iz korporativnog okruženja, jer kompanije imaju sve veću i veću potrebu za informacionim tehnologijama. Upravo ovaj vrtoglavi rast je i doveo do prerastanja kvantiteta u jedan novi kvalitet i do prepoznavanja potreba za profesionalnim uslugama u ovoj oblasti, što je pokrenulo proces preseljenja IT‑ja iz neposrednog okruženja kompanija u okruženje provajdera IT usluga.

Zahvaljujući činjenici da je provajderima upravo IT primarna delatnost, što nije slučaj s korisnicima njihovih usluga, oni su u prilici da pruže mnogo kvalitetniji servis nego što bi to njihovi klijenti mogli da učine sa in‑house rešenjima.

Razlika između 99% i 100% virtuelizovanog poslovanja je ogromna. Jedinstvena, uniformna struktura mnogo je lakša za korišćenje i upravljanje. Virtuelizacija bez konsolidacije i najkritičnijih poslovnih aplikacija ne može se smatrati ni započetom, a kamoli dovršenom.

Virtuelizacija je brzo evoluirala. Na početku je korišćena na x86 platformi, od 2003. godine uglavnom se koristi za razvojna i test okruženja, da bi već 2007, kod virtuelizacije druge generacije, fokus bio na konsolidaciji produkcionih aplikacija. Danas smo u tranziciji ka četvrtoj generaciji i na sigurnom putu ka cloud‑u i softverski definisanim data‑centrima.

Od ukupnog broja servisa koji se koriste u poslovanju, 15% do 20% čine teški infrastrukturni servisi od velike važnosti za poslovanje, tj. Tier 1 servisi ili aplikacije, dok je broj malih servisa daleko veći. Ako obratimo pažnju na resurse data‑centara, primetićemo da upravo ovaj mali broj velikih servisa zauzima više od 50% infrastrukturnih kapaciteta.

Naša realnost je 40‑60% virtuelizovanih malih i tek desetak posto virtuelizovanih velikih, Tier 1 servisa u poslovnoj praksi. Tako dolazimo do zaključka da je ukupan stepen konsolidacije poslovnih sistema u Srbiji oko 40%. Sa ovakvim sistemima nismo ostvarili osnov za korišćenje svih prednosti koje nam tehnologija virtuelizacije donosi. Uz to, potpuno konsolidovani infrastrukturni sistemi preduslov su za dalji rast, razvoj i primenu tehnologija koje nam kucaju na vrata.

Zašto konsolidacija IT infrastrukture nije završena?

Većina IT odeljenja u Srbiji virtuelizovala je u proseku 40‑60% svojih servisa i tu stala. Glavni uzrok tome predstavlja činjenica da većinu preostalih servisa čine za biznis kritični servisi (SAP, Oracle, SQL, Exchange…), za koje je u to vreme virtuelna platforma (hipervizor) bila slaba, a možda i nesertifikovana.

Ipak, među najčešće razloge ovakve prakse ubrajaju se nedovoljno znanje ili iskustvo, strah da ovi servisi mogu stati sa radom, te oni i nakon virtuelizacije u kompaniji ostaju na fizičkoj infrastrukturi. Neki od ključnih uzroka nevirtuelizacije Tier 1 aplikacija odavno su prevaziđeni, kao što su, na primer, problemi s performansama (ograničen broj vCPU ili memorije), podrška proizvođača softvera, sertifikovanje platforme i licenciranje.

Današnje platforme podržavaju virtuelne mašine sa 64 vCPU, 1TB RAM memorije ili milion storidž IOPS. Danas ne postoje nikakva ograničenja ili prepreke koje bi onemogućile konsolidovanje i najsloženijih servisa na virtuelizovanoj infrastrukturi. Dakle, ne postoje tehnički razlozi da se sve ne virtuelizuje.

Pored prethodno nevedenih, među razlozima za nedovršenu konsolidaciju značajno mesto zauzima i politika licenciranja virtuelne infrastrukture kod raznih vendora koji podižu visoke barijere. Iako nema tehničkih ograničenja, da bi zaštitili svoju politiku licenciranja i postojeći način isporuke svojih aplikativnih rešenja vendori ostaju u granicama tradicionalnog i zastarelog.

Virtuelizacija kritičnih servisa

Virtuelizacija za biznis kritičnih servisa zahteva temeljniji pristup i planiranje. Kao što je prethodno objašnjeno, poželjno je obazrivo sprovesti čitav proces, ali ne postoji osnov za strah, s obzirom na to da su sve tehnološke prepreke do uspeha otklonjene. Inače, zanimljiv je podatak da je čak 60% svih projekata virtuelizacije u svetu realizovano na VMware platformi.

Kao prvi korak, potrebno je dokumentovati i analizirati postojeće stanje. Iz ove polazne tačke potrebno je definisati poslovne i IT ciljeve rešenja koje očekujemo nakon migracije. Pre migracije potrebno je izvršiti testiranje infrastrukture i aplikacija u novom okruženju i napraviti plan migracije servisa. Naravno, pre same migracije treba proveriti metodologiju migracije i razmotriti najbolju praksu sa vendorom i konsultantima na projektu. Sam proces migracije treba planirati tako da se rizik svede na minimum, pa tim utvrđenim redom treba i migrirati sisteme. Nakon konačne migracije preporučuju se fino podešavanje infrastrukture i podešavanje backup i DR procesa.

Posledice nedovršene konsolidacije

Konzervativan pristup i nepotpuna konsolidacija doveli su do nepotpunog iskorišćenja snage i mogućnosti virtuelizovanog okruženja. Poluvirtuelizovano rešenje komplikovano je za upravljanje i korišćenje, pa je česta prateća pojava veliki broj zaposlenih koji upravljaju ovakvim sistemima i održavaju ih. Beleže se i zastoji u implementaciji i korišćenju novih aplikacija na ovakvoj infrastrukturi. Jedan od ekonomskih pokazatelja, na primer, jeste smanjenje CapEx (Capital Expenditure) i OpeEx (Operational Expenditure) rashoda, tj. smanjene su investicije u buduće poslovne rezultate.

Poslovanje u računarskom oblaku je najviši oblik korišćenja tehnologije virtuelizacije, koji je danas u praksi prihvaćen svuda u svetu. Virtuelizacija Tier 1 aplikacija (aplikacija kritičnih za poslovanje ili aplikacija prvog reda) je ključni korak prema iskorišćenju svih benefita u cloud eri.

Šta nam donose potpuna virtuelizacija i konsolidacija?

Danas je virtuelizovana platforma standard u svetu i svako njeno nekorišćenje mora se argumentovano odbraniti. Kada je reč o projektima virtuelizacije za biznis kritičnih servisa, faktor konsolidacije nije ključna stvar, za razliku od prethodih faza konsolidacije. U mnogim projektima u fazi migracije i odvajanja rola sa jednog fizičkog servera čak možemo kao rezultat dobiti više virtuelnih servera. Ovakav rezultat omogućava nam veću dostupnost aplikacija, održavanje bez prekida, bolju predikciju i povećavanje performansi sistema bez prekida u radu.

Primetna je težnja ka softverski definisanim data‑centrima i potpunoj virtuelizaciji aplikacija. Ovakav organizacioni model omogućava nam visok stepen konsolidacije i efikasnu infrastrukturu, bržu pripremu i primenu aplikacija, uz efikasniji menadžment i konfigurisanje, univerzalnu visoku dostupnost servisa i usluga, automatizovanu optimizaciju resursa, dinamično skaliranje aplikacija prema potrebama poslovanja, jednostavniju bekap infrastrukturu, laku tranziciju ka hibridnom i javnom cloud‑u, kao i mogućnost automatizacije disaster recovery‑ja i izradu dokumentacije.

Zaključak

IT u poslovanju je neophodnost. Od politike pojedinačnih kompanija zavisi da li će IT biti platforma za efikasno poslovanje, osnov za rast i razvoj i baza za praćenje trendova. Upravo je konsolidacija infrastrukture prvi korak u izgradnji IT‑ja za potrebe bilo kog poslovanja. Ona je osnov za uspešno upravljanje resursima i njihovo korišćenje za potrebe kompanija. Nažalost, nedovršena konsolidacija je masovna pojava u našoj zemlji i predstavlja prepreku koja nam onemogućava moderno poslovanje. Upoznavanje sa prednostima koje potpuna konsolidacija donosi jeste jedini pravi put ka prevazilaženju ove prepreke.

Katarina Đurić i Roberto Poletto

 

Šta je potrebno za dobru tendersku dokumentaciju i ko bi trebalo da je napiše?

Nakon izrade projektne dokumentacije za IT rešenje, u svim javnim i u nekim proizvodnim institucijama sprovodi se tenderska procedura za nabavku dobara i usluga. Formalna tenderska procedura vrlo često je opterećujuća i zahteva dosta vremena. Bez obzira na to, da bi se podstakla konkurentnost i stvorili što bolji uslovi za korisnika, ovaj postupak je neminovan. Međutim, vrlo često se dešava da je tenderska dokumentacija napisana tako da se fokusira samo na formalne aspekte, a veoma malo ili skoro nimalo pažnje posvećuje se suštinskim stvarima koje su važne za uspeh projekta.

Kada se radi o tehnički složenim projektima, cena ne može biti jedini kriterijum za izbor ponuđača. Vrlo je važno da se u tenderu opišu minimalni stručni i iskustveni uslovi kako bi izabrani ponuđač mogao da uspešno izvede projekat.

Nije važno samo da se na tenderu pojavi veliki broj ponuđača. Važno je da ponuđači imaju dovoljno iskustva i referenci na sličnim projektima i stručne kadrove koji su u stanju da izvedu projekat.

Ako ovi uslovi nisu zadovoljeni, projekat se pretvara u trgovački posao i korisnik dobija specificiranu opremu i licence, ali se čitava isporuka završava na tome, bez stručne implementacije. Takvi poslovi mogu se smatrati stoprocentnom štetom, a takvih primera, nažalost, ima širom Srbije.

Ko određuje zahteve za tendersku dokumentaciju?

Jedna od najbizarnijih pojava je ta da u današnjem poslovanju uglavnom pravnici određuju šta može stajati u tenderskoj dokumentaciji, čak i u domenu tehničkih uslova. Tako inženjeri popuštaju pred pritiscima pravnika i iz tenderske dokumentacije izbacuju tehničke uslove od važnosti za uspeh tendera.

Zbog toga se dešava da među uslovima tendera možemo videti i da se, na primer, za složen sistem tehničke implementacije boduje isporuka od jednog dana ili da li ponuđač ima hiljadu kvadratnih metara prostora u svom vlasništvu. Među tehničkim uslovima postavljaju se i neki u potpunosti irelevantni, od toga da uređaj mora imati u gram preciznu težinu, da je maska uređaja određene nijanse ili neki drugi zahtev koji drugi proizvođači ne mogu da zadovolje, a koji nema veze sa svrhom sistema.

Prilikom pisanja tenderske dokumentacije morate imati na umu sledeće: ukoliko ne budete u stanju da obrazložite svaki uslov koji ste postavili, kao i njegovu opravdanost i relevantnost za uspeh tendera – može se desiti da zbog toga snosite i zakonske konsekvence.

Da biste izbegli sve probleme prilikom sprovođenja tenderske procedure, jedino sigurno rešenje je izrada studije izvodljivosti, odnosno projektne dokumentacije u kojoj će svaki detalj imati svoje tehničko opravdanje.

S. D.

O načinima konkurisanja za donatorska sredstva razgovarali smo sa Draganom Jeremićem, konsultantom fondacija Evropske unije i Svetske banke.

Izvori donatorskih sredstava za finansiranje projekata u Srbiji za većinu su i dalje velika nepoznanica, a činjenica je i da je nedovoljan broj onih koji se ovom problematikom bave. Zato smo odlučili da vam bliže predstavimo ovu temu, o kojoj smo razgovarali sa Draganom Jeremićem, koji iza sebe ima veliki broj uspešnih projekata iz ove oblasti.

Aktivnih fondova za razvoj za područje Balkana, samim tim i Srbije, ima mnogo. Ono po čemu se oni međusobno razlikuju jesu ciljevi njihovog postojanja. Svaki fond ima svoj cilj koji želi da ostvari, tako da privredni subjekat u zavisnosti od namene i usklađenosti sa tim ciljevima ostvaruje pravo da aplicira za sredstva iz konkretnog fonda. Tako je Japan, na primer, u proteklom periodu uložio značajna sredstva u ovu regiju, koja su uglavnom namenjena unapređenju zdravstva, sanitetskih usluga, javnog prevoza i generalnom poboljšanju uslova života stanovništva. Kraljevina Švedska ima svoje fondove, koji su uglavnom okrenuti štednji energije, dok su fondovi Kraljevine Danske uglavnom usmereni prema zaštiti manjina i manjinskih prava i razvoju lokalnih samouprava. Posle EU, Kraljevina Norveška je najveći investitor – i u Srbiji i u drugim zemljama regiona.

Karakteristično za ove fondove jeste to što su oni fokusirani na određene ciljeve, a i fleksibilniji su po pitanju formalnosti i zahtevane dokumentacije, tako da projekti finansirani iz ovih fondova brže prelaze u fazu realizacije. Takođe, treba znati da oblast interesovanja ovih fondova nije uska i strogo specijalizovana, već je spektar projekata koji se finansiraju relativno širok. Ipak, za složenije projekte s većim budžetom potrebno je obratiti se Svetskoj banci ili Evropskoj uniji.

Evropska unija ima više aktivnih fondova na području Srbije. Pored IPA fondova (Fondovi pretpristupne pomoći), postoji i Tempus program, koji se bavi finansiranjem projekata koji pomažu reformu i modernizaciju visokog obrazovanja, kao i program Horizon 2020 za finansiranje projekata iz oblasti nauke i tehnološkog razvoja.

Kako je glavni korisnik sredstava iz prethodno pomenutih fondova država, ona su uglavnom nepovratna. Pravo da apliciraju za ova sredstva imaju sve državne i javne institucije koje imaju jasnu ideju o tome kako da poboljšaju poslovanje, a sve u cilju povećanja državnih kapaciteta i generalnog privrednog napretka Srbije. Zaposleni u javnom sektoru i državnim institucijama upravo su ti koji bi trebalo da uoče trenutno stanje sistema u kome rade, ali i stanje u okolini, i na taj način dođu do apstrakta projektnog zadatka, koji predstavlja prvi korak u procesu apliciranja za donatorska sredstva.

Ono što ne bi smelo da ostane nepomenuto jesu sredstva i mogućnosti koji se pružaju malim i srednjim preduzećima. Postoji čitav set fondova koji se bave jačanjem malih i srednjih preduzeća i finasiranjem startapova, i to kroz izuzetno povoljne kredite s dugačkim grejs‑periodom i niskim kamatnim stopama, povoljnijim od komercijalnih kredita. Dakle, ukoliko postoje dobro definisan projektni zadatak i projekat koji iz njega proizilazi, finansijska sredstva za realizaciju mogu se dobiti pod izuzetno povoljnim uslovima.

Pre nego što se osvrnemo na sam proces apliciranja za donatorska sredstva, trebalo bi upoznati se bolje sa IPA fondovima.

Šta su IPA fondovi?

IPA (Instrument for Pre‑Accession Assistance) predstavlja instrument za pretpristupnu pomoć, usvojen od strane Evropske unije u cilju pružanja finansijske podrške zemljama jugoistočne Evrope u njihovom postepenom približavanju evropskoj politici i standardima.

IPA ima dva kraka: jedan je jačanje kapaciteta institucija i pravo apliciranja ostvaruju uglavnom državne institucije; drugi krak IPA vezan je za jačanje pogranične saradnje i za sredstva apliciraju uglavnom MUP i Carina. Dobijanjem statusa kandidata za članstvo u EU u Srbiji se otvaraju novi fondovi – fondovi prekogranične saradnje, te tako svaka lokalna samouprava ostvaruje pravo da konkuriše za sredstva ukoliko ima ideju koja može doprineti jačanju prekogranične saradnje sa lokalnim samoupravama susednih zemalja.

IPA fondovi su, dakle, investicioni fondovi Evropske unije iz kojih se finansiraju projekti čiji je cilj povećanje državnih kapaciteta i približavanje evropskim standardima.

Proces apliciranja za IPA fondove

Da bi se uopšte apliciralo za finansijska sredstva iz IPA fondova, projekat mora da ima jasno i precizno definisan cilj, koji treba da bude u potpunosti orijentisan jačanju kapaciteta države, odnosno da bude u skladu sa ciljevima fonda. Dakle, investitor i korisnik investicionih sredstava u osnovi moraju imati isti cilj.

Procedura apliciranja započinje predlogom projekata koje država prikuplja da bi, nakon ulaska u pregovore sa IPA za narednu godinu, imala spremne projekte, rangirane po prioritetima. Na samom početku pravi se apstrakt projektnog zadatka, nakon čijeg usvajanja se on proširuje na predlog projekta. Ukoliko se zaključi da je projekat u skladu sa evropskim normama i procedurama, Evropska delegacija ga „preuzima“ i objavljuje u svom planu.

Ovaj proces nije komplikovan, ali jeste izuzetno detaljan. Postoji forma koja mora da se ispoštuje, a dokumentacija mora da sadrži sve neophodne elemente. Pisanje jednog ovakvog projekta nje lako i to mora da radi neko ko ima dovoljno iskustva u ovoj oblasti. Nedostatak kadrova koji su u mogućnosti da napišu projekat usklađen sa svim što EU traži jeste upravo jedan od glavnih razloga za nepotpunu iskorišćenost ovih fondova.

Pored nedovoljnosti stručnog kadra, problemi s kojima se Srbija susreće kada je reč o projektima za poboljšanje državnih kapaciteta jesu različit metodološki pristup i nekonsolidovan pristup projektovanju rešenja. Posledica toga jeste veliki broj projekata koji su uspešni sami za sebe, ali zajedno ne ostvaruju željene efekte. Pojasnimo to na primeru medicinskih institucija: svaka medicinska institucija je za sebe, često vrlo uspešno, obezbedila sistem za obradu i elektronsku razmenu podataka. Međutim, kako pri planiranju nije sagledana šira slika, danas imamo slučaj da medicinske institucije međusobno ne mogu da razmenjuju medicinsku dokumentaciju.

Upravo to je ono što Srbiji nedostaje – metodološki pristup upravljanju projektima, koji će nakon realizacije moći međusobno da komuniciraju i da zajedno doprinose povećanju državnih kapaciteta. Jedan takav metodološki pristup omogućio bi da svaki novi projekat bude kao lego‑kockica, koja će se savršeno uklopiti sa ostalim kockicama.

Međutim, nije dovoljno samo napisati dobar projekat. Upravljanje njime je takođe veoma značajno i utiče na konačnu uspešnost. Sredstva za finansiranje projekta odobravaju se na godišnjem nivou, a prema predatoj dokumentaciji i u skladu s planiranim aktivnostima za tu godinu. Da bi u potpunosti bila iskorišćena, tim sredstvima, kao i projektom, mora se upravljati isključivo prema planu. To znači da ukoliko se, na primer, odobrena sredstva ne iskoriste u tekućoj godini, ona su uglavnom izgubljena i ne uvećavaju budžet za sledeću godinu.

Kao što smo rekli, projekat ne može da piše bilo ko. Ali ukoliko ga napiše tim iskusnih ljudi, koji poseduju znanje iz te oblasti, projekat ima sve predispozicije da se njime dobro i upravlja, a na kraju i ostvari planirani projektni zadatak.

Donatorska sredstva za IT projekte

Iako ni za jedan od ovih fondova nije naglašeno da ima za cilj finansiranje IT projekata, to ne znači da za ulaganje u informacione tehnologije nema prostora. Naprotiv, ono što bi trebalo da naučimo iz uspešno realizovanih projekata jeste to da projekte vezane za informacione tehnologije ne treba posmatrati izolovano, same za sebe, i da kupovina hardvera i licenci bez prethodno jasno definisanog cilja predstavlja uludo utrošen novac. Informacione tehnologije su sredstvo pomoću koga se uspešno dolazi do postavljenog cilja. Kao takve, informacione tehnologije u skoro svim projektima imaju svoje mesto.

S obzirom na činjenicu da je uspešno poslovanje nezamislivo bez kvalitetne IT podrške, sa sigurnošću možemo da ustvrdimo da je isto tako i kada je država u pitanju. Cilj fondova o kojima govorimo jeste povećanje i maksimalno iskorišćenje svih kapaciteta države, a kvalitetno izrađeni IT projekti mogu umnogome da doprinesu tome.

Ono što se iz svega rečenog može zaključiti jeste da je u Srbiji aktivan veliki broj fondova, ali da oni, zbog nedovoljnog znanja, nisu iskorišćeni u potpunosti. Metodološki pristup i sagledavanje šire slike obezbedili bi konsolidaciju projekata, koja bi zasigurno povećala državne kapacitete. Ono što je sigurno, neophodno je edukovati kadrove koji će biti u stanju da isprate ceo životni ciklus jednog projekta, od ideje, preko pisanja projekta, upravljanja njime, sve do okončanja realizacije. Jedino na taj način bićemo u mogućnosti da iskoristimo sve ono što nam se pruža, umesto da uludo trošimo velike količine novca na projekte koji ne ostvaruju apsolutno nikakve pozitivne efekte.

Od dokumentacije do tendera

Posmatrajući faze životnog ciklusa projekata u Srbiji, dolazimo do zaključka zašto se svakodnevno srećemo sa projektima koji ne ostvaruju svoje ciljeve. Najčešća je situacija da se nakon uočavanja problema, bez detaljne analize, odmah raspisuje tender. Tek nakon njegove realizacije dolazi se do zaključka da je stvari ipak trebalo uraditi drugačije. Sama faza pripreme projekta traje izuzetno kratko, a najveća greška je što se između tendera i projekta u Srbiji stavlja znak jednakosti, umesto da se tender raspiše tek na osnovu projektne dokumentacije.

Evropska unija i Svetska banka iza sebe imaju mnogo uspešnih projekata. Ono što bi trebalo da učinimo jeste da naučimo šta sve treba da sadrži jedan projekat i da to primenimo u praksi. Da bi projekat bio uspešan, treba krenuti od srži, a to je cilj projekta. Dakle, tender se raspisuje isključivo na osnovu precizno definisanog cilja, kome prethode, ukoliko je to neophodno, studija izvodljivosti i izrada projektne dokumentacije. Tek nakon svega toga kreće se u realizaciju.

 

Ako želite kvalitetan rezultat, uvođenje ERP-a zahteva poštovanje određenih procedura. Kompanija Microsoft osmislila je čitav niz postupaka koji vode do uspešne realizacije

Način na koji će projekat uvođenja ERP rešenja biti izveden mora se takođe temeljno isplanirati. Kompanije s više iskustva u toj oblasti za svoje partnere pripremaju praktične savete kako da taj proces prođe uz što manje problema i dovede do uspešne implementacije. Tako je Microsoft razvio odličnu Sure Step metodologiju, čija primena nije ograničena na implementaciju ERP rešenja, niti je isključivo vezana za Microsoft‑ove proizvode.

Sure Step metodologija obuhvata nekoliko bitnih faza ili koraka. Temeljna realizacija svih koraka dovodi do uspešno implementiranog sistema koji se potom uz održavanje i dodatnu otpimizaciju i nadogradnju preciznije prilagođava potrebama korisnika.

Prvi korak je dijagnostika, gde korisnik ispituje da li softversko rešenje može da isprati poslovne procese i da se implementira u kompaniji. U ovoj fazi korisnik takođe saznaje šta je potrebno od resursa da bi se to rešenje implementiralo i koje će efekte doneti. Takođe, korisnik se upoznaje sa rizicima implementacije projekta.

Sledi analiza sistema, kada se identifikuju i dokumentuju poslovni procesi korisnika. Ističemo da od kvaliteta analize zavisi mnogo toga u kasnijim fazama, a nepravilo zabeleženi procesi mogu dovesti do toga da implementirani softver ne donese očekivane rezultate.

U trećem koraku projektuje se novi sistem. Tada se pronalaze najefikasniji načini da se korisnički procesi i potrebe uklope u odabrani poslovni softver. Može postojati više načina za rešavanje određene situacije – neophodno je opsežno iskustvo kompanije koja uvodi rešenje da bi se odabrala najbolja strategija.

Od razvoja do upotrebe

Nakon projektovanja sistema sledi razvoj – faza u kojoj se softversko rešenje funkcionalno prilagođava onome što treba da radi, programiraju se nove funkcionalnosti, a podaci migriraju u novi sistem (pomoću skripti i funkcija). Na kraju ove faze sprovodi se testiranje, a neophodno je proveriti da li sve funkcionalnosti rade kako treba, da li su podaci pravilno uvezeni u novi sistem i da li je sistem dovoljno bezbedan.

Kada se sve temeljno proveri, sledi postavljanje operativnog sistema na lokaciji sa koje će ga korisnik pokretati. To može biti njegov data‑centar, ali je to sve češće i cloud okruženje. Kada se sistem postavi, sprovodi se dodatno testiranje prihvaćenosti od strane korisnika, testiranje procesa, bezbednosti i opterećenja.

Kada sistem prođe sve testove, implementacija je gotova i sledi poslednja projektna faza – početak upotrebe rešenja u svakodnevnom radu korisnika. Uz to, dve dodatne faze omogućavaju da se rešenje dodatno prilagodi korisničkim potrebama. Jedna je faza optimizacije, kada se otkriva da li postoje mesta na kojima se rešenje ili procesi mogu izmeniti tako da za korisnika primena bude još isplativija. Druga je faza nadogradnje, kada se ustanovi da treba pripremiti neku novu funkcionalnost ili slično.

Ukoliko su sve faze sprovedene dosledno i temeljno, na kraju će korisnik imati ERP rešenje koje će s lakoćom koristiti i koje će mu doneti boljitak u poslovnim rezultatima. Zato i kažemo da je dobra priprema garancija uspeha!

Anatomija otpora kod uvodjenja ERP rešenja

Pri implementaciji novih rešenja u postojeće poslovno okruženje nailazi se često na ozbiljan otpor mnogih činilaca u poslovnom procesu. To je sistemski problem na koji treba računati unapred, kako bi se predupredili potencijalni problemi

Uvođenje ERP‑a po pravilu prate „porođajne muke“, posebno zbog toga što ono, po prirodi stvari, dovodi do smanjenja broja zaposlenih, pa je otpor još izraženiji. Međutim, modernizacija poslovanja je neophodna i ona se ne može zapostavljati samo zato da bi se očuvala radna mesta koja su po modernim kriterijumima neodrživa.

Najčešći izvor problema pri uvođenju ERP rešenja predstavljaju bojazan i otpor ključnih korisnika starog računovodstvenog sistema. Otpor se, po pravilu, javlja kod korisnika koji su u starom sistemu imali celokupan uvid u funkcionisanje i koji su jednostavno kontrolisali taj sistem. Razlog za njihovu bojazan leži u činjenici da je ERP obuhvatniji, a time i kompleksniji od starih računovodstvenih sistema. Poseduje mnogo opcija i zahteva drugačiji način rada, tako da su korisnici koji su do jednog momenta imali potpunu kontrolu sad u novom okruženju, u kome se ne snalaze. Zbog toga je potrebno vreme da se bolje upoznaju sa sistemom i načinom rešavanja problema u svakodnevnom radu.

Korisnici novog ERP sistema često nailaze na teškoće zato što su u starim sistemima obično znali kako da obrišu ili nameste proknjižene stavke po potrebi, odnosno kako da nakon unosa promene ili modifikuju podatke direktno u tabelama programa. Ove duboko ukorenjene navike, međutim, ne mogu se preslikati na rad u ERP‑u, koji to ne dozvoljava. Umesto brisanja i izmena koriste se storno‑nalozi, kako propisi i nalažu. Veoma je važno da se menadžementu kompanije predoči da jedino na ovaj način ima potpunu kontrolu sistema, jer tako niko može da „šteluje“ glavnu knjigu.

Još jedan tipičan problem je nepoštovanje organizacije projekta, što se dešava kada neko od ključnih korisnika, mimo organizacije, preusmeri komunikaciju nadzornom odboru projekta, kako bi nametnuo autoritet i prečicom rešio problem. Dobar korak u implementaciji projekta jeste ukazivanje na ovakve stvari na samom početku i jasno predstavljanje projektne organizacije.

Do problema nejasne organizacije dolazi kada se u žurbi ili usled nezainteresovanosti ne utvrdi tačan tim koji će raditi na sistemu. Neki korisnici obično pokušavaju da izbegnu zadatke, što se posebno dešava onda kada imaju dosta svakodnevnih obaveza, pa rad na ERP sistemu doživljavaju kao dodatno opterećenje. Da bi izvođenje projekta bilo kvalitetno, korisnici se moraju motivisati smanjenjem nivoa dnevnih obaveza ili uvođenjem nagrada, a ne treba zaboraviti ni nagrađivanje vođe projekta.

Ukorenjene navike dovode i do problema sa korisnicima koji zahtevaju iste forme, izveštaje i obrasce kakve su koristili u starom programu, umesto da se usredsrede na pravilno uvođenje sistema i ključne procese. Ovaj problem treba da reše vođe projekta i da jasno odrede prioritete.

Osim navedenih, u postupku uvođenja ERP rešenja mogu da se pojave i razne druge poteškoće, zbog čega je preporučljivo da se prilikom prve prezentacije (tzv. kick‑off meeting) sve ovo na dobronameran način predoči projektnom timu, u cilju boljeg izvođenja projekta i smanjenja nepotrebnog stresa.

Nedeljko Kuduz

Uvođenje poslovnog softvera u kompaniju je ozbiljna odluka, koja se mora sprovesti tako da konačno rešenje bude prihvaćeno i donese korist

Implementacija ERP rešenja u poslovanje jedne kompanije je proces koji zahteva ozbiljnu posvećenost i pažljivo razmatranje svakog koraka. Naravno, moguće je izbor napraviti i na osnovu toga koliko je neko rešenje poznato ili po sistemu „ako radi kod partnera, radiće i kod nas“, ali posledice takvog pristupa mogu biti katastrofalne po poslovne rezultate, kao i po kompaniju u celini.

Priprema za uvođenje ERP rešenja jedan je od najbitnijih faktora koji utiču na uspeh implementacije. A priprema podrazumeva da se najpre postavi organizacija projekta uvođenja ERP rešenja i da se dobro isplanira svaki korak metodologije po kojoj se implementacija sprovodi. Adekvatna priprema je neophodan i obavezan korak pre samog uvođenja, a njegova puna realizacija garantuje da će ERP rešenje ispuniti svoj cilj.

Organizacija projekta

Pre nego što se pristupi sprovođenju metodologije projekta za implementaciju ERP rešenja, neophodno je postaviti organizaciju projekta i definisati načine komunikacije unutar ovog tima. Organizaciju za sprovođenje projekta čine nadzorni organ (osoba koja donosi odluke, uglavnom direktor kompanije), menadžer projekta (osoba koja obezbeđuje da sve faze implementacije teku kako treba, a koja može biti delegirana od strane korisnika ili izvođača), timovi ključnih korisnika kupca po procesima i tim inženjera izvođača.

Nazdorzni organ donosi bitne odluke, odnosno odluke koje nisu operativnog karaktera a predstavljaju vrlo važne tačke. Nadzorni organ se ne uključuje u svakodnevne operacije, ali mora imati širok pregled i kontrolu nad svim fazama, jer donosi odluke o svim bitnim pitanjima u vezi s projektom i prati da li se on odvija po planiranim kontrolnim tačkama.

Menadžer projekta upravlja svim operativnim aktivnostima i izveštava nadzorni organ o toku projekta. On vodi timove ključnih korisnika i inženjera, upravlja logističkom podrškom i generalno se stara da projekat bude izveden onako kako je potrebno i dogovoreno.

Budući korisnik ERP rešenja treba da imenuje i vođu projekta ispred svoje kompanije, kao i tim ključnih korisnika koji će učestvovati u postavljanju i testiranju sistema, kao i u obuci svojih kolega koji će u implementiranom sistemu raditi. Interni vođa projekta zadužen je za to da saradnja sa izvođačem teče neometano, da mu pruža neophodnu podršku i informacije tokom realizacije i tokom izrade dokumentacije projekta.

Definisanje ključnih korisnika je takođe veoma važno – oni moraju odlično da poznaju poslovne procese preduzeća, jer buduće ERP rešenje mora biti usklađeno s njima. Važno je i da imaju pozitivan stav prema promenama koje ERP donosi, kao i da nemaju odbojnost prema upotrebi računara. Ova grupa korisnika mora da posveti deo svog radnog vremena projektu tokom njegove implementacije, a kasnije postaje prvi nivo podrške za druge krajnje korisnike i eventualno rešavanje njihovih problema.

S druge strane, izvođač definiše tim inženjera za sprovođenje projekta, a njega čine konsultanti za definisane poslovne procese, programeri, administratori baza podataka, tehnički inženjeri za servere i inženjeri za mrežu. U zavisnosti od kompleksnosti sistema, na svakoj poziciji može biti uključeno i više ljudi. Tim inženjera bavi se projektovanjem i postavljanjem sistema, a kasnije organizuje obuku za ključne korisnike i pomaže im da naprave dokumentaciju za upotrebu sistema.